Srpski/Deutsch/English
KANUOM KROZ ĐERDAPSKU KLISURU
16-19. jula 2009. godine



Iz Novog Sada smo krenuli za Đerdap sa dva auta i na njima utegnutim kanuima – jednim Ćirinim žutim, lakim i mladenačkim“, a drugim našim, otežalim, „sredovečnim“ crvendaćem.
Zaobišli smo Požarevac, prošli kroz Kostolac, i prošetali se mauzolejem, katakombama i termama u Viminacijumu, arheološkom nalazištu glavnog grada rimske provincije Gornje Mezije (I-VI vek). Mamuticu zarobljenu u lignitu obećali su nam za sledeći put.

Kroz vesela vlaška sela sa dvorištima, u kojima se gazde nadmeću lepotom kuća sa igralištima za decu, dočepali smo se Rama i prvih moćnih slika Dunava. Odali smo počast pučini sa vrha Ramske tvrđave (sagradio sultan Bajazit 1483), a iz podnožja ispratili skelu za Banatsku Palanku.

Potom smo se propisno iskupali i okrepili smuđem na plaži Srebrnog jezera, skliznuli kroz Veliko Gradište zaboravivši da svratimo na divno pristanište, prošetali se „rivom“ u Golupcu i pod prvim zracima zalazećeg sunca slikali se u podnožju srednjovekovne tvrđave -
Golubačkog grada (pominje se još 1337). Pozdrav je to bio početku Golubačke klisure, prve geografske celine u kompozitnoj Đerdapskoj klisuri.
U „bazu“ nizvodno od Dobre stižemo u smiraj dana, na vreme da ga ispratimo uz ribarsko molo i domaćinovu lozovaču. Pogled se širi Ljupkovskom kotlinom od daleke pučine na zapadu, preko zatalasane rumunske obale na severu, ka klisuri Gospođin vir na istoku.
Zora prvoga dunavskog dana počinje po volji – kafenisanjem u tišini na doku, blinkerisanjem sa kilometarske staze niz reku, trčanjem kroz špalire usnulih košnica ka planini i čašćenjem usput dudovima, džanarikama i jabučicama.
Start našeg spusta je u naselju Kožica, pred ušćem rečice Saldum, na 1017. kilometru od Suline, a 155. od Beograda. Ležeran spust kanua sa auta i uranjanje u „bonacu ka ulje“. Prvi zaveslaji namamljuju grdosije u susret - gurač šlepera klizi uz jedva čujan mrmor i naše blago, dugo ljuljuškanje.
Izronila je i zabunu nakratko izazvala čudna stena na rumunskoj strani (ostaci građevine kod Drenkove), ali omladina se odlučno „bacala“ na vesla, ne hajući za konkurenciju, već hitajući ka klancu. U „žutaću“, Majklu je ovo drugi dan u životu da drži veslo, a Dunja je iskusna jedriličarka. Rajko, Biljana i crveni kanu obnavljaju sećanje na spust od Novog Sada pre četvrt veka.
Prvi pristani i ribarski alati pod vrbama kod Bosmana, pa jutarnje kupanje (po želji) na plaži kojoj samo kanu ležerno prilazi: jedan iskorak u plićak i svežina obliva; navučeš ga malo na kamenčiće, baciš omču oko prvog većeg kamena, i slobodan si da švrljaš obalom ili vodom.
Negde ispod tabli Gospodin-Vespazijana i Dominicijana, izboči se stenoviti rt, za njim kameni odsek sa „samicama“ – komično, u kamene procepe uludo zabijeni štapovi sa praznim, davno zaboravljenim strunama.
Ukazaše se špilje, zinuše im ždrela, pa eto odjeka iz tmine. Lepo vidiš trag od pravog vodostaja Đerdapskog jezera; ovih dana je za metar niži, jer je voda propuštena niz branu u očekivanju priliva nakon začuđujuće obilnih junskih kiša. Dunav raste i zato ovde riba ne grize.
I dalje „šareni pasovi“ (skoro durmitorski) ka vodi, kameni surduci, pločasta plaža i na okuci, u plićaku, stubić – oznaka potopljenog rimskog puta kojim je roblje vuklo galije nasuprot nekadašnjem silovitom rečnom toku.
Predah u plićaku da se osveže stopala u blaženoj mekoti sunđerastog, tresetastog dna. Iza trske, zatečene prhnuše patke – jedno jato, drugo – a refleksi slabi.
Dalje plovimo niz klisuru Gospođin vir.
A sad, hajde da se malo poigramo!
Stojećki - ko se to boji prevrtanja?
Gde li je Tiberijeva tabla, a gde potopljeno praistorijsko naselje? Pravimo poslednje zaveslaje pred pristanom gde ordinira „Ribar Ćira sa Lepenskog vira. Sveža riba na veliko i malo. Dobro došli –Welcome – Bonmjan vinit“! Iznad je muzej Lepenskog vira, zatvoren zbog rekonstrukcije, pa na tremu kafane „utapamo“ razočarenje sa putnicima, baš namernicima iz Beograda, ali i biciklistima iz Nemačke.
Ručak iz ranca na ušću Boljetinske reke. Fini pesak i božanstveno „točavanje“ na plaži ispod stena.
Okrepljeni, zaplovljavamo novom snagom. Poslednja okuka pred izlaz iz klisure „Gospođin vir“.
Puca pred nama Donjomilanovačka kotlina. Što je mnogo – mnogo je. Možda da patentiramo jedrenje kanuom? O, gde li nas čeka lepotica „Lada Niva“? Na 992. kilometru. Potom, bogomdano kupanje u zalivu - ušću Porečke reke.
Obilazimo zaliv Porečke reke i kod Donjeg Golubinja napuštamo Donjomilanovačku kotlinu i zalazimo u klisuru Kazan. Kanue spuštamo pred izvorom „Dobre vode“, verovatno na potezu „Gredica“ oko 979. kilometra od Suline, a 193. od Beograda. U ribarskoj kolibi razmenjujemo plovidbena iskustva sa gazdom samohotke i šlepa, ukotvljenih kraj sinoćnjeg kupališta, a koje poneko i nije zapazio. Takođe, diskutujemo o začuđujućem razvoju nautičkog turizma u Rumuna; iz skromne razdaljine se divimo njihovim, nama nedostupnim, špiljama pod nožem sečenim vertikalnim stenama, pa frustrirani krećemo kanuima bez fotografisanja.
Nova kapija pred proširenjem Bele vode u nas, a Pleševica kod Rumuna. Bela kugla, potom galerija „Trkulja“ sa pristanom uz stenu Kalnik, obeležavaju ulaz u Kazan.
Opušteno klizimo uz litice, vodena zmija uzmiče, gromade se smenjuju, konkurenti „proleću“, a pravoslavna rumunska crkvica u Rezvrati tek se nazire u daljini. Zaobilazimo Veliki Štrbac (768 m n.v.).
Ulazimo u najveće proširenje klisure – sa naše strane Hajdučka vodenica nadvišena Velikim Štrpcem, a sa rumunske strane ušće Mrakonije sa belom crkvicom i uklesanim likom Kneza…
Zalogajimo na obali, prepričavajući davne događaje kad smo ostali bez vode u ovoj divljini, pa smo kruščice dobili od pastira koji je preko brda doveo koze na pojilo, pa nam je iz ranca smuk ukrao homoljski sir posle dobrog uzvodnog veslanja od pijace u Tekiji…
Sada su tu ukotvljene beogradske jahte, a i obala je zaštićena kamenim nabačajima. Samo idila na livadama još vlada.
Toliku lepotu moraš gustirati. Povremeno je možeš presecati poukama o ishrani u divljini rečnim orasima. Evo nas kraj Trajanove table.
Najbolje kupanje u Dunavu, ikad.
Napuštamo privilegovan privez i kroz Oršavsku klisuru veslamo po kontra-vetru, često naporno i obeshrabrujuće. Uz mali predah, na zalasku sunca dokopasmo se plaže u Tekiji, na 956. kilometru od Suline. „Jedva živi“ stigosmo u bazu kod Dobre, upravo pred očekivanu oluju.
U nedelju ujutro kanui su dremali, a mi smo se Nivom provozali starim putem do Donjeg Milanovca preko Šomrde, kroz šume bogate gljivama i proplanke obrasle kupinama. Pogled na klisuru Gospođin vir začinile su rumene džanarike i jabuke petrovače. Putešestvije je završila šetnja kanjonom Boljetinjske reke i krunisao ga pravi ručak pred Golupcem: homoljski sir, kajmak i lepinja, potpomognuti smuđem i još koječim.

Do nove plovidbe!
Copyright © 2009-2012. Dunavski Rafting All rights reserved