1/1
1/2

Deo I                                           

 

Dan kao i svaki letnji dan, još u kancelariji na poslu.

Dosadan.

Nikola, kolega predlaže da klopamo i usput dok se spremamo da pojedemo ogromne količine salate, priča kako je za vikend bio na tromedji Srbije, Hrvatske, Madjarske na Dunavu.

Kako se nakupio pozitivne, predobre enerije.

Svi razgovori su se vodili oko toga sta će se jesti, ko je kakvu ribu upecao i čiji je pas. Sva masa je bila opuštena, došla na Dunav kako bi pobegla od gradske vrućine i gužve.

U tom prepričavanju ludila od opuštanja koje može samo da se doživi, Nikola spominje i tri momka, kajakaša, neki Česi.

Jednog je malko bolelo rame, da veslaju već duže vreme i da nastavljaju nizvodno Dunavom. On im predloži da kada se budu spuštali, a to će biti za jedno 3-4 dana pre mosta skrenu levo i udju u dunavac. Tu je usidren katamaran sa šarenim kanuima gde će moći da prespavaju. I kaže: „Dao sam im tvoj broj mobilnog, pa će te zvati“.

 

Uvek se oduševim na te priče spustaša Dunavom, malko im zavidim na hrabrom podvigu, malko ljubomorišem i želim i ja to da uradim. To isto, da se spuštam Dunavom.

Unapred sam  se radovala koga ću sada upoznati, jer nije prvi put da smo primili i ugostili kajakaše, veslače koji su prvi put seli u kanu iz nekih svojih razloga, a razloga je zaista bilo. Bilo je onih koji su dali otkaz i odlučili da krenui tako su stigli i do nas. Bio je onih koji su pravili kanu od drveta i odlučili da se spuste Dunavom. Bilo je i onih koji su ciljano išli etapu po etapu. Bilo ih je.....

 

Prošlo je više od 4 dana, ja sam i zaboravila na Nikolinu priču. U medjuvremenu je „Dunavki rafting“ imao promociju 5 godina isplovljavanja na posmatranje zalaska sunca na novoasdskoj kapiji, upoznala još neke strance koje borave u Novom Sadu, o njima če biti posebna priča.

.

Tog petka je padala kiša. Pljuštalo je napolju. Nas tri, sestra i drugarica i ja  smo sedele u Kineskoj četvrti i prepričavale turističke destinacije, gde bi mogle za male pare, a na neko predobro letovanje, skoro pa svaki san Srbina.

 

Mobilni zvoni, Kapetan javlja da su ga zvali sa Štanda stigli neki kajakaši. Ok super, kad se smeste, pošto su i ovako sa vode, mokri, mogu da došetaju do Kineske četvri i da nam se pridruže u klopi.

I tako i bi. Posle nepunih pola sata su se pojavila tri momka, mokri, iskisli, bosi i ne baš prijatnog mirisa. Njima samima je bilo isto toliko neprijatno, jer su zadnjih 5 dana na Dunavu, bez tuševa i bez smeštaja samo u vrećama za spavanje.

Toliko im je bilo neprijatno da nisu otkopčavali svoje jakne kako ne bi širili smrad oko nas.

Na njihovu inicijativu, organizovali smo smeštaj, u kome če sva trojica u hostelu biti sami u apartmanu.

 

Časkali smo, smejali se i polako kreće priča da se odmotava.

 

Njih trojica su Jiri Oliva, Pavel Václavík i  Leandro Sussi.

Jiri Oliva je krenuo u svoju avanturu od 20.000 km i to kajakom. Plan je da te kilometre predje za 1000 dana. Pešačio je 10 tak dana iz Praga, u Lincu je slučajno, mada ja volim da kažem da ništa nije slučajno, upoznao Leandra Sussi koji je pomagao drugaru oko nekog projekta i koji je odlucio malko da vesla, da bi zajedničkim snagama krenuli dalje i u Beču naleteli na trečeg kajakaša, Pavela Václavík koji je krenuo do Istanbula.

Deo II