1/7
1/9

 

Deo IV

 

 

Posle više od nedelju dana provedenih u Novom Sad  prelomili su i odlučili da krenu.

Leandru se nije išlo, govorio je da je našao posao u Novom Sadu i da može da ostane, a Pavelu je bilo save jedno,  kako Jiri odluči.

Otišli su za Beograd. Nakon dva dana dobijam poruku koja glasi “Pravimo katamaran”.

Radoznale prirode, višak slobodnog vremena i energije, odlučim da odem i vidim.

Šokirala sam se po izlasku iz autobusa, grupicama izbeglica iz Sirije, Libije i ko zna odklae, ljudi koji su verovatno tamo imali svoj dom, a sad spavaju na ulici. Prolazim kroz park i posmatram lica. Tuga.

U tramvaju dajem vozaču 500,oo dinara, on ih pogleda, pita da li imam nešto  sitno, pošto nisam imala, kaže:  „Onda ništa, nema karte“. „Dobro, ostaću ovde, ako naidje kontrola“, posle druge stanice sam sišla i krenula kroz sajam. Na Savi  se nalazila cela ekipa.

Priblišavajući se obali, počeli su da se redjaju splavovi na Savi. Srećna sto sam opet pored vode, zaboravljam scenu iz parka i ugledam njih trojicu. Sede na keju i smeškaju se.

Videli su me izdaleka kako sam im se približavala i napravili pauzu u pravljenju katamarana. Ideja oko katamarana je nastala tako, što su se žalili da neće  stići na vrem da se ukrcaju na brod koji ih čeka na Crnom moru i koji bi ih povezao do Istanbula. Neko od prisutnih je rekao, imam  tomos 4, evo stoji uzmi i radi sa njim sta hoćeš.

Akcija je krenula. Bane vlasnik kafića „Brodić“ na Savi im je obezbedio sav potreban materijal. Pojavio se i Dule, tip koga sad do tada vidjala samo jednom godišnje kada sam  na sajmu turizma u Beogradu.

Zujali smo i do ade, posećivali žive svirke, kupali se. Dani su leteli, a osećaj je bio kao da smo juče došli.

Pre nego što bi postavili katamaran, spojivši tako oba kajaka, shvatim da imam jednu od jedinstvenih prilika da veslam izmedju beogradkih mostova. Srećna što ću to i realizovati, sva ponosna krenem u akciju.

Medjutim, moja sreća nije dugo trajala. Prvi problem na koji sam naišla je da ne mogu da se isčupam izmedju usidrenih brodića i čamaca i njihovih konopaca i lanaca. Trajalo je dobrih 15 tak minuta dok na kraju nisam prošla ispod pontona za pešake i probala da se otisnem dalje.  Drugi problem  o kojem nisma ni razmišljala je taj da je Sava  bila izuzetno jaka, tih dana je bio visok vododstaj i kako god da sam se trudila da veslam uzvodno, to je izgledalo da veslam u mestu.

Leeandro mi je pravio društvo, fotografisao I objašanjavao da je njima iz Dunava u Savu trebalo uzvodno više od sat i po i da su se baš namučili. Sad mi je tek bilo jasno kada su me  upozorili da veslam samo uzvodno.

Deo V